Intervju Korzo Portal “Natalija Simeonović/Slikarka oduvek”

http://korzoportal.civcic.com/intervju-natalija-simeonovic-slikarka-oduvek/

Natalija Simeonović Beograđanka, profesorka na Beogradskoj politehnici gde predaje predmete Crtanje i Slikanje, oduvek je znala da će biti – slikarka. Iza nje su samostalne i grupne izložbe, ispred nje mnogo toga, a najskorija je izložba u pripremi koja je predviđena za septembar u beogradskoj Bartselona koncept galerija. Njeno osvajanje likovnosti povezano je sa filozofijom, psihologijom…  Kakve veze imaju androgin i rodna ravnopravnost…? Delo Milene Pavlović Barili predstavlja posebno polje njenog interesovanja. Poslednja izložba upravo je bila na požarevačkom Bijenalu „U svetlosti Milene“ , što je i povod za intervju korzoportala. Piše: Bojana Karavidić

 

Inteview in English – link

Foto: Lična arhiva N.S.

4

Mart je mesec u kome je ovaj svet 1945. u Njujorku napustila Milena Pavlović Barili. Učestvovali ste na 16. Bijenalu „U svetlosti Milene“ koji organizuje Galerija njenog imena u Požarevcu. Šta vas je privuklo njenom delu, kakav dijalog ste vodili sa ovom izuzetnom umetnicom?

Natalija Simeonović: Odavno sam veliki poštovalac njenog dela,  a poziv da  učestvujem na Bijenalu me je pronašao u idealnom trenutku kada sam stasala da zaronim ispod magije metafizičkih zapleta njenih dela. Svoje radove sam gradila od omiljenih  Mileninih simbola kao što su oblaci, krila, ogledalo, merdevine, antičke skulpure i drugi, a “dijalog” smo vodile preko autoportreta. Moju pažnju su okupirale Milenine vizije i atmosfera ambivalencije između nesvakidašnjeg i svakodnevnog,  muškog i ženskog, tamo i ovde, ljubavi i usamljenosti, prošlosti i sadašnjosti… Njene slike  doživljavam kao drame o čežnji i životnoj rascepljenosti, koje se odigravaju unutar  visokoestetizovane scenografije,  te sam tu atmosferu nastojala da postignem u svojim radovima.

Preispitujući delo Barilijeve, pretpostavljam da ste preispitavali i sebe, društvenu stvarnost u kojoj živite, ustvari živimo? Do kakvih otkrića ste došli kada je u pitanju život jedne slikarke danas, da li je suviše odricanja da bi se nešto od željenog ostvarilo?

Natalija Simeonović: Stvaranjem neminovno preispitujemo sebe i društvenu stvarnost. Tokom rada na slikama za požarevačko Bijenale razmišljala sam o životu umetnica prve polovine prošlog veka i savremenog doba. Slikarski poziv u to vreme u našoj sredini nije bio “popularan”, međutim predstavljao je privilegiju  malobrojnih. Zbog toga možemo samo još više da cenimo naše predhodnice koje ne samo da su bile umetnice, što je bila retkost sama po sebi,već su i pomerale tadašnje umetničke domete i shvatanja kod nas. Verujem da je odricanje nekad bilo sastavni deo života, naročito umetnica. Danas je drugačije i žene imaju prava i mogućnosti da streme  ka ostvarenosti kako u profesionalnom, tako i u privatnom životu. To čini naš život, i ne samo život žena, mnogo kompleksnijim u odnosu na nekadašanja vremena. Izbori i mogućnosti se jesu proširile , ali ne i međusobna afirmacija različitih izbora i puteva, već kao da smo umnožile broj fascikla za klasifikaciju u koje smo dužne da se po mogućnosti  trajno  “smestimo”. Slikarska profesija  zahteva posvećenost i kontinuitet, što je u često u sukobu sa drugim životnim ulogama. Tako nastaju veliki  lomovi i nezadovoljstva, ali s druge strane ova borba može da bude i izvor snage i volje  za daljim stvaranjem.

1

Foto: Sanja Berišić

Kažete da koristite alhemijski simbolizam. Pojasnite, molim Vas.

Natalija Simeonović: Obrela sam se u alhemijskom simbolizmu istražujući  različite vizuelizacije arhetipa celovitosti. Alhemijska ikonografija predstavlja jedinstven sistem kodiranja praktičkog iskustva eksperimentisanja u materiji, kao i složeni analoški jezik duhovne prakse. Mnogim umetnicima je ova ikonografija koja opisuje put transmutacije običnih metala u zlato, ili usavršavanje čoveka, poslužila kao polazište za različita istraživanja i umetničke eksperimente. Meni je bila platforma za razvoj doktorskog umetničkog projekta i teze. Slikarski i teoretski rad bazirala sam na Jungovoj analitičkoj psihologiji, koji simboliku alhemije tumači kao projekciju unutrašnjih procesa spoznaje, a opise alhemijskih operacija odgovaraju odlikama faza individuacije, odnosno puta do celovitosti . Razmatrala sam na koji način su savremena definisanja rodnih identiteta u korelaciji sa mojom potrebom za vizuelnom  reinterpretacijom i promenama u  sagledavanju  arhetipskih slika celovitosti. Početna  inspiracija bio je bakropis  koji ilustruje jedinstvo suprotnosti u formi antropomorfnih figura  Sunca i Meseca (knjiga “Atalanta Fugiens”, alhemičara Mihaela Majera iz 1617, prim. N.S). Dekonstrukcijom kompozicije ovog bakropisa, a potom rekomponovanjem dobijenih fragmenata u nove radove (izložba O-dvojenosti, prim N.S)  napravila sam osvrt na savremene procese dekonstrukcije  stereotipnih simboličkih atributa  polariteta “muško/ženskog principa “.

U vašem slikarstvu bavite se pitanjem identiteta, pola i roda. Androgin je bio u fokusu izložbe „Druga dva“, zbog čega i na koji način?

Natalija Simeonović: Termin androgin (grčki andros – muškarac, gyne – žena, prim. N.S) označava kombinaciju ženskih i muških fizičkih osobina i karakteristika u jednoj osobi, a u alhemiji označava cilј procesa i ujedinjenja svih suprotnosti. Alhemija, kao i druge duhovne tradicije, putem figure androginije ilustruju pojam, odnosno ideju o duhovnoj ravnoteži i konačnom stanju besmrtnosti. Figuru androgina uzela sam kao centralni motiv izložbe “ Drugo dva” sa želјom da uspostavim dijalog i izazovem promišlјanje na više nivoa. Slika androgina je pre svega bila metafora  za rodnu ravnopravnost. Druga ravan je bilo razmišljanje  o razvoju svesnosti, odnosno o individuaciji kao procesu kojim se pokušava dostići celovitost, kako u ličnom, tako i društvenom iskustvu. Konačno, izložbom/tekstom sam razmatrala aktuelnu temu rodnosti kao psihološke kategorije, nezavisne od polnog identiteta, što predstavlјa važan faktor u razumevanju sopstvene ličnosti, drugih lјudi kao i međulјudskih odnosa. Tako androgin kao arhetipska slika sopstva, u kojoj se ujedinjuju binarnosti polnosti i sublimiraju različita stanja bića, može biti shvaćen i kao paradigma balansa i ravnoteže u jednom novom društvenom entitetu.

Koji motivi su najčešći na vašim slikama?

Natalija Simeonović: Lice je oduvek okupiralo moju umetničku pažnju. Još na studijama prirodno sam počela sa ekspresijom zasnovanoj na psihološkim studijama portreta, koja je evoluirala do simboličke predstave misaonih procesa i životnih faza. Ruka kao simbol lјudskog prisutva je čest motiv mojih slika. Osim ruke, kao motive koristim i univerzalne simbole kao što su Sunce, Mesec, oblak, vatra, talas ili samo apstraktne forme od kojih  gradim kompozicije. Repetativnost ovih motiva na mojim radovima ima ritualni karakter slikarskog performansa.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Foto: Ana Vartabedijan

U vašem opusu su, ako se ne varam, samo slike? Ako grešim, koji mediji izražavanja vas još intrigiraju. Koje tehnike koristite? Multimedijalnost je sve češća kod umetnika danas. Nove tehnologije i nauka ušle su krupnim koracima u umetničko delo.

Natalija Simeonović: Multimedijalnost živimo svakodnevno tako da smatram  da je potpuno prirodno da ni prostor našeg kreativnog delovanja ne bude omeđen samo jednim medijem. Umetnost i nauka su se uvek razvijale sinhrono. Pomenuta  knjiga  „Atalanta Fugiens“ koja se sastojala od 50 amblema sa pratećim tekstom i partiturama, smatra se za jedno od prvih multimedijalnih dela, jer je objedinila vizuelnu umetnost, književnost i muziku.

Do sada sam uglavnom izlagala u okvirima klasičnih medija kao što su slika i crtež. Međutim, radim na nekoliko višemedijskih  projekata kojima tek predstoji prikazivanje u nekom formalnom galerijskom prostoru.  Početna faza jednog takvog projekta – Stensili je već, tako da kažem vidljiva na mom sajtu i publika će biti u prilici da na taj način bude u toku sa daljim  fazama ovog višegodišnjeg rada, a koji bi se uključivao street art (stencile, prim. N.S), fotografiju, blog i konačno ambijentalni video rad. Nadam se da ću imati strpljenja i sreće da sve to sprovedem u delo. Izuzetno mi je drago što spomenuti  rad, iako u ranoj fazi, već ima publiku.

Fotografija me privlači od rane mladosti. Kao dete diplomata za mene su brojna putovanja  bila neka vrsta obaveze. Prvo kao beleška, a potom kao veza sa uspomenama, fotografija je  vremenom  izrasla u jednu od mojih umetničkih alatki. Do sada sam priredila jednu izložbu dokumentarne fotografije u Muzeju Afričke umetnosti, a radujem se predstojećoj  samostalnoj  izložbu u galeriji posvećenoj izlaganju umetničke fotografije.

Mnogi umetnici sa kojima sam razgovarala ne žele posmatraču umetničkog dela da naturaju kako bi trebalo da ga „čitaju“, već mu ostavljaju slobodu promišljanja i ulogu aktivnog subjekta u galeriji. Kako vi zamišljate idealnog posmatrača svoje umetnosti?

Natalija Simeonović: Smatram da je objašnjavanje rada  samo još jedna mogućnost koja se nudi posmatraču. Sastavni deo mnogih izložbi danas su i autorska ili kustosko vođenja, a u mom iskustvu ona su  podsticala  reakcije i aktivnije  učešće posetilaca  izložbi. Idealni posmatrači moje umetnosti  su oni koje je ona dotakla i pokrenula na razmenu. Pri takvim susretima  ljudi  su svojim analizama, zapažanjima i utiscima dali dodatni smisao mojim izložbama.Posebno mi je bilo drago kada bi to bili pojedinci van struke,  s obzirom na to da sam strahovala da moje izložbe mogu biti previše hermetične za ljude  izvan likovne profesije. S druge strane, “kriza publike”  likovne  umetnosti i kulture uopšte, jeste problem sa kojim se suočavamo već godinama u našoj sredini. Građanska umetnost je oduvek bila refleks političkog stanja i svesti, pa je i ovaj problem našeg “malog društva”, veoma kompleksan i  teško ga je iskazati u nekoliko rečenica.  

Kako teku stvaralačko/umetničke pripreme za vašu novu izložbu „Face – Once Mine“ koja će biti u Bartselona koncept galeriji? Šta očekuje oko posmatrača?

Natalija Simeonović: Osnovna građa rada je višegodišnji intimni  foto-dnevnik  autoportreta  kojim sam htela da memorišem neke bitne  dane, trenutke i stanja . Prvi rad ove serije  je nastao spontano, prilikom sređivanja fascikli, kroz igru i kombinovanje zaboravljenih fotografija i kolaža sa motivom vatre. Tim autoportretom je simbolično  stavljena tačka na jednu fazu života i način rada, a ujedno započeta nova. Svaki rad je preplitanje fotografije i kolaža,  digitalnih i  analognih postupaka.Radovi nastaju kao eksperiment, bez unapred određenog plana, a imaju snažnu psihološku potku i beleže vreme, odnosno, stanja kroz koje prolazim u tranziciji iz jednog u sledeći životni ciklus. Iako u formi sveprisutnog selfija koji možemo uzeti kao paradigmu besciljnosti i nemoći izraženu u hiperprodukciji “sebe”, ovi portreti prate i drugačiju nit, razotkrivajući dubine sopstvene slabosti i uznemirosti, kako bismo se svi ogledali u njima.  Pojedini radovi serije “Face – Once Mine/Lice nekada moje””su već sa uspehom izlagani u zemlji i inostranstvu, dok drugi deo čuvam  za premijerno prikazivanje u septembru u Bartselona koncept galeriji u Beogradu.

PROČITAJTE I: sanja-kojic-mladenov-o-telu-zene-u-umetnostitekst-u-fokusu-umetnice-u-oblasti-novih-medijamuzej-savremene-umetnosti-vojvodine-izlozba-rozmari-trokelnatasa-teofilovic-svet-digitalne-umetnosti-i-animacijeizlozba-nina-todorovic-mapiranje-dekonstrukcije

 

Advertisements