NIZ MATICU, LIKOVNI SALON DOMA KULTURE ČAČAK (otvaranje izložbe)

NIZ-DAH, MODERNA GALERIJA NARODNOG MUZEJA, KRAGUJEVAC 2006.  (predgovor kataloga)

Piše: Milen Alempijević    Text in English   

„Vreme je svetlost. Ali svetlost. Šta je svetlost?

Polazeći od ovog neobičnog iskaza Nikite Staneskua, jedan od mogućih odgovora možemo potražiti i na platnima Natalije Simeonović. Potražiti, ali ni sa kakvom sigurnošću da ćemo do njega i doći, jer smo već na samom početku u nedoumici: odakle svetlost na njenim slikama dolazi, i nad kakvim je svetom? Kojim oblicima pomaže, a koje, pak, obelodanjuje u njihovoj nedostojnosti?

Tri osnovne premise bi mogle da usmere analizu:

1. čovek u naznaci

2. istorija u pretpostavci

3. teško vidljiva budućnost

Svet na platnima Natalije Simeonović ne mora „po definiciji“ biti ispoljenje njenog unutarnjeg, ali može, i najverovatnije jeste opservacija osobe čiji senzibilitet nije imun na planetarne poremećaje koje prouzrukuje čovek postajući sopstvena žrtva.

Utemeljujući novu „ontologiju“ svojom slikarskom poetikom umetnica nam predstavlja čoveka koji je maltene incidentna pojava u svetu koji je pogubio definicije i sisteme. Tim svetom je prevladala entropija, pretvorivši ga u mrlju koja, nije obećavajući koacervat, već znak haosa. Metafora tog i takvog sveta je čovek na slici Stajač. Njegova  „misija“ nije samo stajanje, već i čekanje. Niz dugmadi na njegovoj odeći, laki iskorak desnom nogom, nonšalantna ruka u đžepu, i pre svega, osmeh, daju nam za pravo ako mislimo da ovaj bizarni dendi simulira samopouzdanje. Njegova izveštačenost čoveka koji se fotografiše je najblaže rečeno smešna, to jest bila bi to da nije patetična, poražavajuća. Njegovo čekanje je možda od one vrste koju sa mazohističkim žarom upražnjavaju Beketovi anti- junaci. A možda smo, na naše veliko iznenađenje, suočeni sa retkim od preostalih, koji čekaju Drugi Dolazak (što nije nemoguće jer svetlost koja ga okružuje i kakvu primamo sa velikog broja Simeonovićkinih slika kao da je posle neke velike kataklizme). Dakle, nema crnog, ni tame koja bi naznačila ništavilo i prazninu, ali je tu svetlost koja se isto tako otvara kao ponor.

Nova „ontologija“ zahteva i novu „leksiku“. Portret jednog od ljudi iz ovog razdešenog sveta, naslovljen je Niz-dah. Kako ovo možemo pročitati? Kao niz-dah. Odnosno kao mogućnost ustrojstva redosleda sa neizbežnom asocijacijom i na mogućnost prekida? Kao nizdah enigmatičan neologizam koji označava i novu „fiziologiju“? Ili kao niz dah, što bi bila pretpostavka descedencije to jest silaska, spuštanja po vertikali, do kraja, do apsolutne tišine?

Niz-dah, kombinovana tehnika na platnu, 110x90cm, 2004.god.

U jednom, nazovimo ga kinestetičkom tumačenju. Simeonovićkine slike mogli bismo da osetimo kao organizme koji se oglašavaju jedva čujnim cvilenjem ili dubokim, teškim uzdasima, a poneka i hroptavim zvukom razorenih pluća. Ovom utisku delimično pomaže i slikarkina paleta koje je škrta samo po izboru boja, ali nikako i po dimenzijama izazvanih efekata.