Smiley – Aleksandra Dedić

Aleksandra Dedic – from the text “The Relationship between Image and Letter in the Interpretation of Identity – Deconstruction of Femininity in Contemporary Serbian Art”, 2018

Tekst na srpskom – dole.

Smiley – version in English

Natalija Simeonovic in her self-portrait “Smiley” uses the form of digital print in the way that partially reminds us of some of the contemporary visual strategies in terms that for some time now there have been artworks that represent images made of words and, vice versa, that there have been texts actually created from images. Here we can see a frontal portrait looking at us with an “obligatory” smile but without an attempt to seduce or fascinate us. Rather, it could be said that the spasm of modern selfies due to their desire to be liked or to impress the viewer was successfully avoided here. The rigidity of expression was achieved by a slight discrepancy between the author’s smile on one side and the relative indifference of her gaze on the other. Immersed in the background of undefined text details, this smiley is on the face covered with adjective labels that seem to be cut out from magazines. In this artwork, collage again proves its power of play and never-ending, open forms. As a strategy in visual arts collage, regardless of its theme, carries an aesthetic that evokes a kind of a quiet joy – it promises deciphering of an image that offers no closed or “finalized” story. Therefore, it is obvious that words combined with image can be upsetting or confusing. However, what is confusing here is the fact that those adjectives are “attached” from the outside, or, even more dangerously, over time they may become an internalized self-view but actually through the prism of another. Even though there are so many decriptions, some of which are mutually neutralizing, the effect of relief supplied by defining remains absent. On the contrary, there is an opposite effect – instead of understanding, we feel judgment with connotations of criticism so, in the end we may wonder whether the smiley is just a grimace or perhaps an ironic name for this self-portrait. Even though there is a slight affectation in the expression of this portrait, nevertheless there are distance, coldness and alienation that create discomfort in the spectator but also the need to understand – not only the author but, more importantly, oneself.

Александра Дедић – из текста „Однос слике и писма у интерпретацији идентитета – деконструкција женскости у савременој српској уметности”, 2018

Smiley

Користећи форму дигиталног принта, аутопортретом „Смајли” Наталија Симеоновић нас једним делом подсећа на неке од визуелних стратегија данашњице у смислу да већ дуже време постоје уметничка дела која су слике које се састоје од речи као и радови који су у ствари текстови који су начињени од слика. Видимо портрет који нас фронтално гледа уз обавезни осмех али овде се не ради о покушају да будемо заведени или фасцинирани. Пре би се рекло да је тај грч савремених селфија услед жеље да се допадну или да оставе утисак на посматрача овде успешно избегнут. Укоченост израза је постигнута благом дискрепанцијом између ауторкиног осмеха са једне и релативне индиферентности њеног погледа са друге стране. Уроњен у позадину недефинисаних детаља текста, овај смајли налази се на лицу које је покривено етикетама придева који делују као да су исечени из новина. У овом раду нам колаж доказује своју моћ игре и никад готове већ заправо отворене форме. Као стратегија у визуелним уметностима колаж, без обзира на тему, носи естетику која изазива једну тиху радост јер следи дешифровање слике које је ретко кад затворена и финална прича. Па тако, овде видимо да речи у комбинацији са сликом могу да узнемире или збуне. Међутим, оно што је у ствари збуњујуће је можда то што ти придеви могу бити споља „прилепљени” или, што је још опасније, временом могу постати и поунутрено виђење себе кроз туђу призму. Толика количина описа, од којих се неки међусобно потиру, уместо олакшања које би дефинисање требало да пружи, има супротан ефекат. Уместо разумевања осећамо оцењивање са конотацијама критике, па се на крају можемо запитати да ли је смајли ипак само гримаса или тек ироничан назив овог аутопортрета. Иако је видљива блага афектација у изразу овог портрета, ипак постоје дистанца, хладноћа и отуђење што ствара нелагоду код посматрача али и потребу да разуме – не само ауторку већ, још важније, самог себе.

Advertisements