Studio »JI»  free edition  Belgrade,  August  2018

Jadranka Ahlgren           Link za tekst

 

Strukturiranje površine i indentitet – slike Natalije Simeonović

———————————————————–

Structure of surface and identity – paintings of Natalija Simeonović

 

 

 

Strukturiranje površine i indentitet – slike Natalije Simeonović

 Natalija Simeonović, 1974, slikarka iz Beograda, diplomirala je na Fakultetu umetnosti u Beogradu, 1998, i član je ULUS-a od 2000 god.. Magistrirala je na istom fakultetu 2002 i doktorirala na Fakultetu za umetnost i dizajn, Beograd 2015. Profesor je na Visokoj školi strukovnih studija – Beogradska politehnika. Do sad je imala 11 samostalnih i više kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu( Italija, Francuska, Engleska,Nemačka, Španija, Mađarska itd),  dobitnik je više nagrada i priznanja, a radovi joj se nalaze u kolekcijama galerija i brojnim privatnim kolekcijama.

 U likovnosti Natalije Simeonović, izdvaja se jedna autorska tendencija: upotreba repeticije – ornamenta, koju smo izdvojili za analizu u ovom tekstu, iz inače mnogo šireg likovnog vokabulara ove umetnice koja radi u više tehnika i medija: akrilik na platnu, crtež, digitalni print, kolaž, fotografija, mix-media, novi mediji: instalacija, video, teorija, predavanja. Repeticiju – ornament, autorka koristi poslednjih godina, što je najuočljivije na velikim slikama tipa Mandala, apstrakcije, akrilik na platnu,  90x110cm, 2013, koje je radila uz pomoć šablona sopstvenih šaka Dok se na ranijim radovima, osim na seriji slika sa kompozicijom mandale, element repeticija – ornament javljao samo kao dodatni element slike, razrada teksture pozadine, na poslednjoj seriji radova ove autorke, autoportreti u mix-media, Face – Once Mine / Lice- nekada moje, 2017–18, on se javlja u prvom planu, na licu, koje sad biva prekriveno raznim apstraktnim, transparentnim, koprenama i mrežama. Ove autoportrete, umetnica je radila u različitim tehnikama: akril na platnu, fotografija; od kojih je neke kasnije digitalizovala i kolažirala. Rad na temi lica, autorka nastavlja u vidu performansa gde lice prekriva aluminijumskim folijama i fotografiše, pravi od toga digitalni print kog kasnije kolažira, da bi na kraju dobila autoportret sa nekom vrstom posmrtne maske, koji asocira na maske starih kultura i civilizacija – rad Memento Mori-fication, digitalni print na grafičkom. Ova serija autoportreta nagoveštava nastavak i nešto novo, posebno zato što mix-media pružaju mogućnost višeslojnih iskaza, što ovoj autorki odgovara budući da njen rad stremi intelektualnom. Iz ove serije interesantan je i autoportret Facing it- Suočavanje, gde autorka kosu tretira apstraktnim ornamentom dobijenim umnožavanjem jedne male šake sa ispruženim kažiprstom, koju postavlja u više slojeva radijalno oko lica čime dobija višeznačnu šaru koja iz daljine podseća na apstraktne strelice, talasatu kosu, ali i isijavanje, oreol. Ovaj  autoportret nema  usta, ne može da govori, a ka mestu sa kog su ona izbrisana podižu su dve male dečje ručice. To se dete u nama čudi i ne može da veruje, dete koje smo zaboravili i kom smo zabranili da govori… ovo bi bilo sami jedno od mogućih tumačenja ovog veoma intrigantnog i višeslojnog  rada.

Ornamentom, istorijski gledano, u slikarstvu, naziva se repetativno ponavljanje formi u dvodimenzionalnom polju, linearno – friz, ili površinski – ornamentalno polje. U primenjenim umetnostima, pod njim se podrazumeva i simbol – grafem, ili plastika – ukras. Da li ti simboli nešto govore ili predstavljaju samo ukras veliko je pitanje, jer, kako izgleda, u čoveku je duboko usadjena i potreba za lepim, a ne samo težnja za znanjem. Još od Paleolita čovek se ukrašava i nosi nakit, često neočekivano sofisticiran. Kasnije, on koristi ornament u svojim ritualima i religiji kao neku vrstu prvog, simboličnog, pisma. Tad srećemo i prve petroglife i piktograme /petroglyph; pictogram/, simbole urezane ili naslikane na stenama, a u Neolitu, ornament se već uveliko aplicira na keramici, tekstilu i u arhitekturi. Ornamentisanje neke površine, predstavlja želju da se ona strukturira, da joj se da identitet. Konstruktivna matrica je pri tom geometrijski pravilna, ili nepravilna, amorfna. Već i sama činjenica da se nepravilni ornamenti retko sreću, govori o suštini  ornamenta – kodiranosti.

 

Površ, ornament i reč

Površi su skupovi tačaka u prostora čije su koordinate u funkciji samo dva parametra: širine i dužine, a nemaju treći – visinu! To su ravni, plohe, opne – geometrijska mesta kojima se iz jednog volumena prelazi u drugi, pragovi novog! Važnost pragova, mesta gde se unutra i spolja mešaju, posebno su naglasili teoretičari fenomenološke filozofske škole, zasnovane na teorijama nemačkih filozofa sa početka dvadesetog veka – Edmund Husserl /1859 –1938/  i Martin Heidegger /1889 – 1976/. Njihov je stav da su površi mesta  prelaza, one su značajne i treba ih uočiti, to je bolje za nas, jer, u protivnom, ne doživljavamo ispravno svet oko sebe već ga dogmatizujemo, kroz prenaglašeni ego.Kako vreme prolazi, ovi stavovi se sve  više  prihvataju. Ako prihvatimo generalni stav nauke danas, mi, kao pojedinci, jesmo samo deo mnogo širih struktura, socijalnih – društvo, kulturnih kao i prirodnih – okruženje, priroda. Obrađujući svoje površi  nekom vrstom strukturalnih i ornamentalnih zapisa, Natalija Simeonović nam kroz svoj rad poručuje da te granice, površi, opne i pragove, ona vidi i respektuje, da o njima razmišlja, i da pokušava da ih označi i objasni.

 Instalacija 1 – Novi Belgrade, Oktobar 2016.

Ornament, danas, u vreme dominacije logosa – reči, nije opcija dovoljna za glavnu temu, međutim, kao dodatna tema, nadogradnja slike, on je interesantan, bar ovoj umetnici. Slike ove autorke su i inače višeslojni zapisi koje treba iščitavati, a ne konzumirati, jer ona svom zadatku prilazi multidisciplinarno, ne samo u smislu rada sa mix-media, već i u smislu intelektualne nadogradnje slike različitim sadržajima iz domena teorije, filozofije, književnosti, religije, pa čak i alhemije, koju je ova autorka proučavala i čijim su temama posvećene dve njene poslednje samostalne izložbe: O-dvojenosti, u Prodajnoj galeriji Beograd, 2011, i  Drugo-dva, galerija Suluj, 2013, doktorska izložba. Svoje znanje, a toga je mnogo, umetnica inkorporira u sliku i njen diskurs. To sliku čini hermetičkom /zatvorenom/, ali i bogatom naslagama, jer humanista l’uomo universal teži preispitivanju sticanju novih znanja.

 Ponovna pojava ornamenta kod ove autorke nije slučajna, ona se bazira na uspešnoj saradnji njene intelektualne nadogradnje i intuitivnih osećaja. U trenucima formulacije novih slika, ona je dozvolila svojoj podsvesti da se umeša, kolektivnom nesvesnom naše vrste, a ova se oglasila kroz simbol, arhetip, znak, ornament, onako kako je o tome u svom radu pisao švajcarski psihijatar sa početka dvadesetog veka, jedan od rodonačelnika psihoanalize i otac teorije o arhetipu, Carl Gustav Jung /1875 – 1961/.

Zbog toga što autorka ima puno znanja, njen ornament nije isprazni ukras, kič, ona nije gađala na slepo, njen osećaj je bio dobar. To njenom radu daje redak kvalitet, da ne kažemo – magiju! Višeznačnosti slika ove autorke osmišljene su tako da svako od posmatrača može da shvati bar po nešto, što je postignuto izborom univerzanih tema, koje se tiču svakog od nas: jedno – dvoje, ili, muško – žensko; samoposmatranje – serija autoportreta; istraživanje oblika plamena vatre- oblika oblaka u vazduhu; mandalični krugovi dobijeni šablonima šaka; androgini prikazi delova tela; feminizam …

Treba još reči i da  je ornament u čestoj upotrebi u magiji, posebno kod indogenih plemena koja čuvaju svoje hiljadugodišnje tradicije šamanizma, gde zapanjuje snagom svojih oblika i boja koji zaista deluju, čak i na zapadnog čoveka danas. Ornament se koristi i u religiji, indijskoj, Vede i Budizmu – Mandala, i u Islamu – ornamentisana polja.

To nije samo likovni fenomen, već i dublji, psihološki, da ne kažemo danas omraženu reč  – magijski, a što se često namerno previđa, budući da magijske prakse danas nisu prihvaćene od strane zvanične nauke, mada ih ona proučava u domenu parapsihologije. Ovo magijsko delovanje ornamenata nije tako jednostavno primenljivo, kod indigenih plemena ono je često povezano sa muzikom, plesom, drogama, transom, u svakom slučaju, u sazvučju je sa masom drugih upriličenih elemenata i okolnosti.Višeslojnost slika Natalije Simeonović, podseća nas na te „upriličene okolnosti“, jer njeni ornamenti upriličeni su zajedno sa dejstvima drugih elemenata slike, kompozicijom, naracijom, bojama i primenjenim tehnikama kojima ona koristi. Ornament kroz sve te slojeve prodire kao neka vrsta objašnjenja iskazanog šifrom, mantrom, porukom šamana, što iznenađuje, jer to zaista nismo očekivali u Beogradu, danas…

Očigledno je i da se autorka dugo bavi ornamentom. Naime, ornamentom se ne može uspešno baviti svako, za njega treba „biti znalac“, proučavati ga godinama, inače se njegova zloupotreba i upotreba van konteksta odmah vidi kao kič! U razgovoru smo saznali odakle potiče ovo znanje, iz detinjstva, perioda kad je Natalija sa porodicom živela u Africi i Bliskom istoku. Kasnije su joj kao inspiracija za dalja proučavanja ornamenta služili ćilimi i torbe doneti iz Tunisa, Libije, Sirije, i sličnosti njihovih ornamenata sa srpskim. Za mandalu je vezuje i prakticiranje Joge…

Autorka je zato u stanju da preko svojih slika isplete jednu magijsku mrežu čiji je element ornament! Možemo reči, veoma uspešno, jer, zaista, njen ornament „govori“!

Autoportreti, 2017-18, fotografija i digitalni print na papiru ili platnu, kolažirani digitalni print, ograničene, autorske serije, Drugi rad gore je Momento Mori-fication /latinski – momento mori –  podseti se da ćeš umreti / posmrtna maska

Strukturiranje površine – teksture i identitet

 Strukturiranje se računa kao poseg za identitetom, a identitet se itekako tiče naše prirode i egzistencije. Ko /šta/ se strukturira/l/o taj /to/ i postoji… Ispitujućí same korene našeg bića i mesto gde se oni vezuju za posebnost, autorka teksturama, ornamentom i bojama, nastoji da taj identitet pronađe i naglasi. Ova svoja ispitivanja ona nam prezentira na dve svoje samostalne izložbe: O-dvojenosti / A-part-ness, Beogradska prodajna galerija, 2011, i, Drugo dva / On Other Two, galerija Suluj, Beograd, 2013. Na prvoj od ove dve izložbe, autorka ispituje što dekontruiše polarnosti muško/ženskog principa, rastvara delove tela na zasebne entitete: ruke, noge, šake;  a ne kao delovi jedinstvene strukture, dok njena druga izložba, govori o androginosti, kao višem obliku postojanja tela, identiteta, gde, ne samo da je poništena polarnost muško – žensko, nego se  poništava i odnos celina – deo, jer je očigledno da delovi tela sa  prve izložbe označavaju cela bića, samo što ta cela bića nisu predstavljena celim telom jer to nije ni potrebno, nego su dati samo oni delovi tela koji reprezentuju odredjene funkcije i stanja. Fokus se sa tela prebacuje na funkcije tela, doživljaj, trenutak… Svi propušteni trenuci za dodir, odlazak negde, iskorak, su nenadoknadivi, poruka je sa ovih slika, i to tačna, jer, šta će nam veliko, dobro odnegovano telo, ako nam ničem ne služi, ako nismo imali dovoljno dodira i iskoraka, ako nismo sagoreli u vatri alhemijske transformacije. A to je poruka i jedne žene, zato su ova istraživanja i feministička, i kao takva potrebna danas Balkanu, gde se žene još uvek u procesu ostvarivanja svojih prava, posebno u okviru porodice. Ova autorka analizira svoju žensku rodnu pripadnost, ali govori i o mogućnosti alhemijske transformacije gde se muško i žensko ujedinjuju u jedinstveno, više i savršeno androgino biće. Put u androginost ujedno je i put u Mandalu, jedinstvo sveta, u Bramu / Brahma, vrhovno božanstvo Veda, biće vrhunske inteligencije čijeg smo daha svi deo, po indijskim verovanjima. Pravljenje mandala od ruku otiscima ruku govori o identitetu u tim kosmičkim razmerama, jer, jednom nastao, identitet, poznanje sebe, je po svim ezoterijama sveta, neuništivo. Isto tako, u alhemičarskom smislu, jednom nastao androgin, ne znači da se čovek odrekao svoje polnosti već samo da ju je shvatio a zatim i proširio i na drugi pol, čime je  prevazišao polarnosti u sebi i postao celovito biće.

……………………………..

Interesantno je pratiti genezu rada ova autorke. Njene slike, kao Autoportret i      Encounter / Susret, iz 2006 su minimalističke sa ekspresivno iskazanim tematima sličnim sadašnjim: čovek u prostoru, autoportret, i slično. U istočnjačkom vokabularu mogli bi reči da su to i “Zen radovi”, spontani i dosta grubo uradjeni, u duhu ne sakrivanja  prirode stvari…

 Zatim slede slike na kojima autorka započinje svoja metafizička istraživanja gde se slika iznenada smiruje i dobija promišljenu kompoziciju, a gde javlja i repeticija – ornament. Na nekim od tih slika postoji i tekst, kao na slici Dark Heat / Hladna vatra (Crna vatra), akrilik na platnu 90x110cm, sa izložbe Drugo dva,  gde je na desnoj strani slike ispisano She / Ona, a na levoj Hi / On, dok je gore i dole ispisano In dark heat / U hladnoj vatri. Ova slika inače se sastoji od jednog plavog kvadrata na plavoj pozadini u koji je postavljena kružna mandala napravljena od puno plavih otisaka šaka, dakle generalno, slika je monohromna, plava. Leva i desna ruka se unutar mandale sa ove slike kreću polukružno, iz centra ka periferiji, svaka u domenu svog polukruga i pritom se, poštujući geometrijsku matricu krsta, kojoj je čitava slika u stvari podredjena, sastaju na sredini, ali sada udvojene, tako da imamo četiri ruke, dve i dve jedna naspram drugoj, kao kod pozicije dva pregovarača koji sede za istim stolom… Pregovori su dakle neophodni, čak i u hladnoj vatri, a kamoli u žutoj, koja je takođe tema jedne od monohromnih slika sa ove izložbe, ovaj put žute, Dawn/Svitanje, akril 90×110 cm. Na žutoj slici predstavljena je velika žuta mandala dobijena repeticijom žutih vrhova kresti plamena, na žutoj pozadini. Pozadina plave slike je puna i drugog teksta, koji je nečitak, dok na žutoj slici nema reči, u vatri preobraženja od nižeg ka višem, što žuta boja simboliše u alhemiji, nema razgovora. Prebačeno na jezik polova, muško – ženski, ako želimo da se volimo moramo prihvatiti razlike u hladnoj vatri – razumom, to je vatra koja neće uništiti naša tela, već unaprediti jaz dvojstva.

 Monohromnost ovih slika, znak je da je autorka rešila da zavlada prostorom slike, kom više ne prilazi na Zen način, nego planski, odakle potiče i jaka kompozicija. Ovo su slike sa porukom, likovno vrlo interesantne, jer su nastale šablonima autorkinih šaka. Od autorke smo čuli da je njihova izrada bila veoma zahtevna, da joj mnoge nisu uspele, i da ih je dugo radila. Boje su takođe važne, u ovim svesno – alhemijskim kompozicijama, gde autorka koristi četiri boje onako kako ih i alhemičari tumače, kao četiri faze transformacije materije iz nižeg u viši nivo, to jest, njeno pročišćenje gde crna simboliše prvobitnu materiju i razdvajanja, polarnosti u alhemijskim procesima;, bela – pročišćenje; žuta –  stanje tranzicije elemenata; i crvena – osvećenost i red.

U smeni prve – “Zen faze” rada, i druge – alhemijske, autorka je očigledno napravila napor da svoj rad zasnuje na čvršćim temeljima i bolje ga strukturira. To je napor da se iskorači u nešto novo i bolje. Takvi napori uvek se isplate. Uskoro, umetnica nam se javlja sa novim temama i mnogo širim asortimanom rada. Tu su sad i radovi na papiru, crteži, akvareli, radovi rađeni tehnikom suve četke ili kombinovanom tehnikom, kolaži, fotografije, video, instalacije…

Prelazne slike izmedju ove dve faze, akrilik na platnu velikog formata, 185×70 cm. sa izložbe A-part-ness, Beogradska prodajna galerija, 2011, možda su i likovno najinteresantnije jer su uradjene u mnogo slobodnijem maniru od slika tipa Mandala, više zenovski. Ove slike su pune uskomešanih površina na kojima su naglašene razne teksture i motivi vezani sa temom repeticija-ornament, a glavni prepoznatljiv motiv na njima su delovi ljudskog tela: ruke, noge, šake… Ornament se javlja kao  glavni motiv nekih od tih slika u vidu ornamentisanih polja gde se ponavljaju kreste rasplamsalih oranž sunca, ili plavih /da li?/ talasa, i drugih elemenata prirode, uglavnom apstrahovani do nekog višeg matematičkog reda, kako je to oduvek bilo kod ornamenta, reda koji je smatran za lepo. Ta sunca, kreste talasa, ljušture oblaka, krljusti, naslage su preko čiste nutrine, čistog bića, u koje ova autorka pokušava da prodre svojim hermetičkim studijama. Veliki zadatak za likovnost, ali zašto da ne? To je pokusaj da se koprene i velovi tajni strgnu, i pročita istina.

Slike i crteži serije A-part-ness, sa istoimene izložbe u Beogradskoj prodajnoj galeriji 2011.god

 

Fenomenologija u umetnosti i ukras

 

 Obrada površi nekom vrstom znakova,  spada u fenomenološka  istraživanja koja kontinuirano traju od ranog modernizma do danas, i govore o potrebi da se moderna rekonstituiše od formalizma. Apstrakcija, interesantna u početku, jer je imala težinu potrebe za slobodom, što  i te kako predstavlja njenu vezu sa svetom u tom trenutku, formalizovala se kasnije i nije više zadovoljavala kriterijum potrebe za slobodom, te se pojavilo mnogo drugih pravaca, sve do pluralizma u umetnosti danas u kom je istraživanje poželjno, to jest, do trenutka kad je konačno priznato da je umetnost jedno istraživačko polje gde je svaki doprinos dobrodošao i ne postoje neka opšteprihvaćena pravila. U postmodernističkim previranjima, vratio se i ornament, doduše minimlistički i redukovan, ali ipak ornament. Da li je to moguće, pitamo se posle izričitih tvrdnji rane moderne – levo krilo, funkcionalisti i socijalisti – da je ornament kič!? Moderna je međutim imala i desno krilo, organsko, koje nije u potpunosti odbacilo simbolizam, ali je nažalost nestalo tokom II Svetskog rata (o tom krilu piše Boris Podrecca, 1940, u svom eseju Teksture grada, objavljenom kod nas u knjizi Z. Gavrića: B. Podreka: Teksture, Zavod za zaštitu spomenika kulture Kraljevo, 2003). Stav tog krila je bio da ukoliko ne negiramo svet, onda možemo potražiti sebe u njemu, svoju toplinu “… estetsko otopljavanje… kontrastnu paradigmu ohladjivanju rane moderne… u čijem purizmu oni vide samo „borbu protiv očeva“… / preuzeto iz teksta B. Podreka: Teksture grada, str.54 i 60/. Po Podreki, danas težimo „… proširenim idiomima identifikacije …“, bogatijim teksturama fasada i trgova grada, gde, kako on to kaže „… čitava paleta kamena obrazuje jedan depo primene sa bezbroj mogućnosti …“. Na neki način to predstavlja oboženje sveta, pojam koji po  Pravoslavnoj teologiji predstavlja učestvovanje čoveka u životu Božijem posredstvom nestvorenih božanskih energija. Oboženjem se čovek poziva da postane svetac i da teži jedinstvu sa Bogom …“/ definicija preuzeta sa www.Google.com- oboženje/. Pojednostavljeno, oboženje sveta je nešto slično ikoni, gde je ikona istovremeno propadljiva tvar i sveta, samo što se sad  radi o čoveku u svetu i svemu onome što on stvara  – gradovima, institucijama, kulturi… To je nešto o čemu su pisali još stari Grci, veličajući čoveka kao kreatora, a što se uklapa i u verovanja većine indogenih plemena i kultura, gde su šamani sposobni da prošire svije psihičke granice na celu prirodu i razgovaraju sa njenim elementima… Uspostavljanje otvorenog kruga sa prirodom, kako je o tome pisala  Anica Savić Rebac /1892–1053/, srpski klasični filolog, filosofkinja, rani i jedini srpski fenomenolog sa početka moderne. Bavila se književnosću predplatonovog doba / Platon, grčki filozof/ pri čemu je uspostavila novu misaonu kategoriju, pored logosa, erotologos, enuzijazam, mentalnu aktivnost gde se emocije – zanos /eros/ ujedinjuju sa logosom – mišlju, u jedinstveno stremljenje koje nas, po njenom mišljenju, čini kreativnijim…

Radovi na papiru, Vazdušna četka / Air – brush, Dim. 16×16 cm, 2012

 

U modernom društvu, funkcionalističkim motom – forma prati funciju – sentencom arh. Louis-a Sullivan-a /1856–1924/, Čikaška škola,  koja je uskoro postala svetski popularna, odbačen je ornament, mada ga sam Sullivan, koji je smislio soliter, nije nikad odbacio i radio je sa njim do kraja života. Zatim je trebalo više od sto godina, da se ornament ponovo vrati u arhitekturu i umetnost, jer svedoci smo da ga je svakog dana sve više i više. Izgleda da kod ljudi postoji duhovna potreba za ukrasom, za estetskim. Koren ove potrebe nije samo u našoj potrebi za označavanjem, nego i u potrebi za estetizacijom, za oboženjem sveta. Ukrasna i simbolička funkcija ornamenta isprepletane su i teško ih je razdvojiti. Estetski doživljaj vezan je za telo: lepota-sreća-hormoni-dopamin; čitanje konstruktivnih matrica i simbola, za racio, a istovremeno, ornament nosi u sebi i vizuelni identitet svakog društva i kulture. Nasuprot  rečima, koje su se danas uveliko profanizovale i izgubile svoju snagu, on se danas vraća u umetnost, zapanjujuće svež.

Instalacija 1.  Žene sa rukama na kukovima, Novi Belgrade, oktobar, 2016–

 

Magijski ornamenti, Ram dance, Havasupai tribe, California, USA /preuzeto sa www.grandcanyonnews. com.news.2016 nov 15 ; druga fotografija preuzeta sa Havasupai Yavapai Hualapai – Pai_People-book Stepan Hirst

 

 

…………………..

Jadranka Ahlgren,  contact : studio.ji.jadranka @gmail.com