Azbuka likovnog jezika; str 90-92: Aleksandra Hajdin, Art- Projekt,  Zrenjanin, 2009.god,

Natalija Simeonović   –  Zemlja, nebo..i čovek između

Kvalitet Likovne kolonije „Crtež“ , ogleda se i u prisustvu mladosti, kao garancije da će sve ovde viđeno, ne samo potrajati, već, da će trajanjem svojim, značajan pečat umetnosti dati.

Grad ovaj, po arhitekturi svojoj je već inspirativan za mlade stvaraoce.

Prvi dani, naizgled nimalo naklonjeni umetnicima, zbog  tmurnih  oblaka na nebu još tmurnijem, učinili su da metalni naranđžasti tonovi privuku Nataliju Simeonović, da poželi da oseti zgardu preko puta Doma.da njeno savršeno uklapanje  u oblačno vremen poprimi sumornu atmosferu i , eto prvog zapisa. Začas je sačinila varijaciju te zgrade.

Znalački Natalija u svoju priču umetničku zakoračuje.

Prvo uspostavlja odnos sa mestom. Fotografiše. Prvi utisci..toranj, neka vrsta monumenta, potom, ideja da najpre zabeleži sve što je vertikala, od tornja crkvenog, do antena.

Utiske taloži, ne samo one izvan, već i priču unutrašnju. Priču o sobama, te, krevete, baš takve – kakvi su, beleži. I tako, do rada, onspirisanog jednsotavnošću ali i energijom, maštarijama pre svega, dolazi. Samim tim, Natalija dokazuje da je pravom umetniku dovoljan samo jedan krevet, stolica i sto…i sve ima, uz pogled kroz prozor, koji otkriva prizor, lepši od ijednog naslikanog. Svi njeni radovi, mogli bi se, dva u jednom nazvati. Jer to su dva rada na jednom papiru.

Do sada je bila učesnik nekoliko kolonija, te je merodavna da proceni ozbiljnost ove, tim pre što crtež neguje.

Crtež koji je uvek, uprkos značaju svom, nekako po strani.

Impresivno je stvaralaštvo Natalijino.

Misao, vodilja na putu do izložbe je fascinantna. Tako , pod radnim nazivom „O- Dvojenosti“, pristupa oslojavanju bakropisa srednjeg veka. Mušku i žensku figuru ima. Ceo proces (iz knjige  Mihalea Maiera)..serija slika, kao jedna.

Pitanje odvojenosti je zaokuplja. Bavi se njome.

Dvojnost, kao pauza između elementata. Zemlja, nebo i čovek, tu, između.

Želi Natalija Simeonović krajnosti da podvuče, ali i da ih negira, sve to, u koloritu svedenom na žutu, kao simbol muškog principa i plavu, sa značenjem ženskog principa.

Svi formati slika su istoventi proporciji čoveka. Sve su to pejzaži od ljudskih elemenata. Univerzalni simboli neba, vode. Jedinstven način da Natalija iskaže ljudsko oslobađanje, odnosno, nemogućnost da se oslobodi. Gotovo da fenomene prirode i ljudskog roda uspeva da objasni. Poruku nam šalje  …/

 

Put Sahare, izložba dokumentarne fotografije , Muzej Afričke umetnosti, Beograd, 2007.god; Ambijenti broj 22. , piše: Iris Miljković

/