Realni tragovi fantomskog sopstva

Povodom izložbe Lice nekada moje

Ko je više prezira vredan od onoga

                                                                                                          ko prezire spoznaju o sebi?

                                                                                                                John Ralston Saul, Nesvesna civilizacija

                                                                                                                       

Na izložbi Lice-nekada moje umetnica Natalija Simeonović je predstavila deset autoportreta dimenzija 30 x 30 cm,  dobijenih kombinacijom analognih kolaža i digitalno obrađenih fotografija. Reč je o “izvodima” iz vizuelnog dnevnika umetnice u kojima ona, putem psihološki  i vizuelno različito intoniranih parafraza vlastitog sopstva, preispituje egzistencijalnu poziciju savremene individue.

Od renesanse do danas portreti i autoportreti čine bitan segmenat istorije umetnosti. Međutim, sve do XIX veka, oni manje prezentuju individuu  a više reprezentuju njen društveni status, pripadnost profesiji, porodično poreklo i slično.  Zahvaljujući dekorumu  (pravilima reprezentacije u skladu sa društvenim položajem, polom, životnim dobom itd.)  i/ili personifikaciji (portretisanju osoba kao  biblijskih ili mitoloških likova), konkretna osoba je dobijala svoj integritet; ona ga je zapravo “pozajmljivala” od različitih kolektivnih formacija kojima je pripadala. Drugim rečima, ličnost nije bila psihološka kategorija u savremenom smislu , niti je zadatak (auto)portreta bio da odražavaju unikatnost i nesvodivost osobe u pitanju.  Naprotiv, ljudi su svoj identitet i kredibilitet ostvarivali tako što bi uspešno utelovljavali opšta mesta namenjena pojedincima i pojedinkama iz vlastitog staleža odnosno socijalnog miljea, pri čemu su takve reprezentacije imale javni karakter.

XIX vek pak uvodi autonomiju i psihološku samodostatnost ličnosti. Preživele staleške konvencije se napuštaju u korist autentičnosti.  Pod uticajem umetničkih, kulturnih i filosofskih pokreta kakvi su bili romantizam i nemački idealizam, pojedinac (a veoma retko pojedinka) se postepeno emancipuje od svojih neposrednih društvenih okolnosti i nasleđenih pripadnosti. Umesto toga pojedinac se esencijalizuje, postajući moderni subjekat i vrednost po sebi i za sebe. On i tek ponekad ona razvoj vlastitosti počinju da shvataju kao svoj najurgentniji i najizazovniji zadatak.  Sopstvo više ne leži u spoljašnjoj etikeciji već poseduje sopstvenu zakonitost i znakovitost, koje mogu zapravo moraju da transcendiraju ako ne već i ukinu dotadašnje društvene obzire.  Kako je već primećeno, to novo sopstvo se smatralo potencijalno bezgraničnim, usled čega nije moglo biti u potpunosti reprodukovano ni u jednom mediju – u svakom (auto)portretu se odsada podrazumeva i traži neki trag manje-više skrivenog unutrašnjeg života, što važi kako za slikarstvo tako i naročito za novootkriveni medij fotografiju.  Po mišljenju Richarda  Sennetta, autentičnosti se proklamovala  nauštrb izražajnosti, poremetivši pritom dotadašnju distinkciju između javnog i privatnog:

“Modus autentičnosti briše razliku između javnoga i privatnoga. Pod egidom autentičnosti više nemaju značenje shvaćanja da bi se humanost mogla sastojati u uzdržavanju od uvredljivih osjećaja prema drugoj osobi, da bi prikrivanje i samopotiskivanje mogli biti izrazi moralne snage. Umjesto toga, samorazotkrivanje postaje univerzalnom mjerom uvjerljivosti i istinitosti – ali što se to raskriva u otkrivanju sebe drugima?..

Što se osoba više koncentrira na istinitost osjećanja, prije nego na subjektivni sadržaj onoga što osjeća, to više subjektivnost postaje ciljem o sebi, a osoba može to manje biti ekspresivna. Pod uvjetima samoobuzetosti, trenutačna razotkrivanja sama sebe postaju bezoblična”.¹

 Iako Senet u ovom citatu  cilja na XIX i XX vek, čini nam se da on bolje opisuje našu današnju situaciju. Naime, u tom periodu, u epohi modernizma, insistiralo se na autorskom pečatu ličnosti koja samu sebe stvara/otkriva. Danas se ličnost manje stvara a više podrazumeva i nije važno da li zaista postoji i koliko je rudimentarna. Štaviše, kultura selfija kao savremenog oblika (neumetničkog) autoportreta se unekoliko razlikuje od ranijih sličnih praksi. Ako je modernistički subjekat težio ka tome da se (de)konstruiše, savremeni subjekat  teži da se očituje, doslovno učini vidljivim; on manjak autentičnog sadržaja nadoknađuje viškom vidljivosti (nedostatka sadržaja). Tome u prilog govori hiperprodukcija selfija, koji najčešće završavaju na društvenim mrežama. Društvene mreže pak staru distinkciju između javnog i privatnog gotovo u potpunosti ukidaju i umesto toga kreiraju jedan  prostor-vreme kontinuum javno-privatnog (partnerstva). Razotkrivanje ili potpuno ogoljavanje vlastitog života na tom mestu postaje neka vrsta nereflektovanog samootkrovenja. Michel Foucault u svojoj knjizi Tehnologije sopstva govori o samootkrovenju kao obliku samodestrukcije, koji je naša kultura nasledila od ranog hrišćanstva. On kaže:

“Nasledili smo tradiciju hrišćanske moralnosti koja u samonegiranju, samoporicanju vidi uslov spasenja. Spoznavati sebe bio je, paradoksalno, način samonegiranja. Nasledili smo, takođe, svetovnu tradiciju koja poštuje spoljnji zakon kao osnovu za moralnost. Kako onda samopoštovanje može biti osnova za moralnost? Mi smo naslednici društvene moralnosti koja traži pravila za prihvatljivo ponašanje u odnosu na druge. Kritika etablirane moralnosti se, počev od XVI veka, vodila u ime važnosti prepoznavanja i poznavanja sebe. Stoga je teško videti brigu za sebe kao kompatibilnu sa moralnošću. „Spoznaj sebe” zamaglilo je „staraj se o sebi“, jer naša moralnost, moralnost asketizma, insistira da je sopstvo ono što može da se odbaci…Da zaključimo: došlo je do promene u hijerarhiji ova dva antička principa, “staraj se o sebi” i “spoznaj samog sebe“. Znanje o sebi u grčko-rimskoj kulturi se pojavljuje kao posledica vođenja brige o sebi. Znanje o sebi, u savremenom svetu, predstavlja fundamentalni princip”.²

Primetimo da je u savremenoj kulturi došlo do još jednog obrta prioriteta: ukoliko je, kako tvrdi Foucault, u antici znanje o sebi bilo posledica brige o sebi, i ako je u kasnijim vremenima  sve do nedavno, znanje o sebi podrazumevalo odbacivanje brige o sebi, tada nam se čini da je danas došlo do odbacivanja znanja o sebi radi brige o sebi. Takođe, mogla bi se upostaviti i jedna paradoksalna paralela: dok je hrišćanski moral i kultura uopšte zahtevala poništenje samog sebe/same sebe  na ovom svetu iz eshatoloških razloga, radi tobožnjeg punijeg individualnog života na onom svetu, dotle savremena selfi kultura pretpostavlja poništavanje samog sebe/same sebe tj. razvijene samosvesti radi autoafirmacije (brige o sebi) po svaku cenu – na društvenim mrežama.

Savremenom čoveku nekadašnja pripadnost  rođenjem predodređenim društvenim kolektivima ne nudi dovoljno, dok predani rad na sopstvenom oblikovanju od njega/nje zahteva previše. Zbog toga je možda brižna samoevidencija, skrupulozno beleženje i najbanalnijih životnih situacija i prizora,  pokušaj da se zabašuri i (od sebe) sakrije  neznatan simbolički kapital, kojim osoba raspolaže u tom međuprostoru.

Autoportretom Smajli  Natalija Simeonović podvlači tu nigdinu savremenog čoveka. Na njemu je umetničino lice, zaleđeno u međufazi između osmeha i grča. Aludirajući donekle na Barbaru Kruger i njene angažovane radove, Simeonovićeva ukazuje na hroničnu dezorijentisanost savremenog subjekta. Prenapregnuti izraz lica se nalazi u neprirodnoj ravnoteži snaga i motivacija, pod unutrašnjim pritiskom. Natpisi na licu obuhvataju sve moguće društvene etikete trenutno na raspolaganju. Otelovljujući sve konvencionalne odrednice, umetnica na ironičan način prikazuje savremeni subjekat  “svestranim”,  iako se njegova odnosno njena svestranost sastoji samo od od gomile opštih mesta.

Fotografijom Maska za lepotu Simeonovićeva problematizuje način na koji je savremeno društvo opsednuto ženskom lepotom.  Naslov se može tumačiti kao igra reči. Maska za lepotu može jednostavno biti maska koja doprinosi lepoti, ali može predstavljati i masku koja krije lepotu. Druga mogućnost počiva na obezvređivanju lepote (pomoću radikalnih metoda plastične hirurgije koja postaje sve dostupnija), no kojoj se uprkos tome i dalje grčevito stremi. Zahvaljujući uznapredovaloj tehnologiji, fizička lepota gubi svoje nekadašnje odlike poput slučajnosti, retkosti, jedinstvenosti, kratkotrajnosti itd. i postaje komercijalna kategorija i konfekcija; ona u sve većoj meri poprima karakter društvenog i odatle izvedenog ličnog standarda. Uz nešto ironije, možemo parafrazirati čuvenu izjavu  Simon de Bovoar, iz njene knjige Drugi pol, koja glasi: ženom se ne rađa, ženom se postaje a koja bi danas glasila lepom se ne rađa, lepom se postaje. Nije izvesno da li ovako shvaćena i primenjivana lepota depersonalizuje ili je pak lepota u – depersonalizaciji.

Autoportret Nestajuća persona, nastao kombinovanjem motiva sa alhemijskog bakropisa i autorkine fotografije, predstavlja nastavak umetničinog bavljenja temom depersonalizacije, ovoga puta iz ugla prolaznosti života. Baziran na Jungovom pojmu persone ili društvene maske, lica koje pokazujemo u javnosti, ovaj rad podseća na krhkost naših projekcija i socijalnih uloga proizašlih iz njih. Sitne kapljice i tačkice asociraju na poentilističku upotrebu atomizovanih mrlja boja, pomoću kojih su poentilisti komponovali svoje prizore. Međutim, poentilisti su majušne mrlje koristili strukturalno, kao patern za oblikovanje čitavih figura, pejzaža i slično. Na njihovim platnima gusto zbijene tačkice raznih boja formiraju oblike, integrišući se u jedno pomoću optičke iluzije, proizašle iz udaljenosti posmatrača/posmatračica. Simeonovićeva postupa drugačije, koristeći jednobojne tačkice u prvom planu, oslobođene „dužnosti” (da formiraju oblik) lica  koje se nalazi iza njih, kao njihova osnova/pozadina. Pri tome, iluzija kojoj autorka stremi nije optičkog već mentalnog i vremenskog karaktera: raštrkane tačkice ili pukotine  ne prikazuju već grafički označavaju buduću dezintegraciju lica u pozadini (koju posmatrači/ce ne treba da vide nego zamisle).

Rad pod imenom Suočavanje je takođe kolaž motiva preuzetih sa alhemijskog bakropisa i digitalno obrađene fotografije. Lice bez usta, u panici, okruženo šakama sa uperenim prstima umesto kose, ispušta nemi krik. Centralnu poziciju rada zauzima belina, jezgro nemoći komunikacije. Optužena a razoružana praznina naglašava nemogućnost individue da se suoči sa vlastitim sopstvom koje se povlači pred bolešću, fizičkim bolom, strahom, tugom, duševnim rastrojstvom itd. Umetnica nagoveštava da iznenadne i teške egzistencijalne neprilike neretko prouzrokuju mentalno i emocionalno osiromašenje, budući da je osoba preplavljena negativnim emocijama koje ne može da kontroliše niti artikuliše. Individua tada biva u opasnosti da se svede na nemuštu i neveštu kopiju samog/same sebe.

Reagujući na aktuelnu krizu individualnosti, Natalija Simeonović istražuje neke oblike disocijacije savremenog sopstva. Na svojim autoportretima ona spaja u jedno društvene i privatne aspekte ovog fenomena, postavljajući sebe kao neku vrstu lakmus papira. Na taj način, autorka zauzima ambivalentan stav, skrivajući i otkrivajući sebe u drugom i drugost u sebi.

 

¹Richard Sennett, Nestanak javnog čovjeka, Naprijed, Zagreb, 1989, 35 str.

²Mišel Fuko, Tehnologije sopstva, Karpos, Beograd,  2014, 86 str.

                                                                                                      Dušica Popović,

                                                                                                istoričarka umetnosti